Posle dugih snova, i jutro je. Polako miče svoju dugačku zavesu zaslepljenosti. I svetlost je nekome slepilo. A nekome je za vlastiti ustanak beznađe, nedosegnutost vlastitog pogleda. E, da sam jutro, da mogu lučom svojom nositi tuđe uzdahe, da sejem sjaj i tuđim se nadahnjujem viđenjem. Zar umeo bih videti sebe? Sjaj tuđih očiju da li je mera?
         Kako iscrpeti polje mogućega? Jer soba je moguća: imala bi glatku liniju površine putera, žućkastost i nekakvu sladunjavost. Pored toga njen vazduh razbija se u gomilu šara, toliko raznobojnih, koliko puta trepneš očima. Oslušnem: diše, nekako umorno pokreće dah koji pokreće čitavu njenu strukturu, što željno na sebe prima utisak jutra.
Pogledam li pod krevet, ja ugledam svet. Jer sve to jeste svet. Svete, koliki si, a želim nestati. Ne mogu svaki dan te stvoriti, koliko je beskonačnosti utkano u svako moje stanje tebe, a koliko je svako moje tvoga tebe, i u tom slučaju mene kao tebe, za mene bedno. Bedno, sam sam tada bedan, moje tebe i mene kao tebe i kao takvog tebe-mene šta je drugo nego praćenje kontura koje su usvojene i to ne znam kako, i sve je to naknadno docrtavanje, bespotrebno, mučno je svojim očinjim vidom, svojim očinjim sokovima stalno sebi zamazivati oči. Privide predivni, da li lažem kada kažem da želim te? Strasti nezasita, silenu, da li je laž varati se? Ima li laži u tome i lažem li dobro? 
         Laž je slaba da prikrije moje svetlosti gašenje. Kakva svetlost, i to je laž. Lažem sebe, jer kad kažem da lažem, lažem li ili govorim istinu? Uistinu, ne laži me, ili me pak istinito laži. Slagaću prvo sebe, pa sve ostale.
         Laž ne krije moju bačenost, možda zbog bačenosti i odbačenost. Ono što nisi odbacio, imaš. Nisam odbacio sebe, ali da li sebe imam?. Kako odbaciti sebe, kako odbaciti rogove (sofizam “rogati”)? I oni dobro dodju.
          Korake praviti. I evo me, preko puta stanice, rogat, kako ne mogu odbaciti sebe. Student koji bi želeo sada bar da iz sve snage pobaci sebe, to kopile koje sobom nosi. Kopilan, to je, ništa ne može sprečiti tu igru uzaludnosti. I bacanjem u vodu, držiš se za sidro. Povucite me gore, ne mogu više, voda je golema, gorka je, ne umem plivati, vapim.
           Požurim da stignem. Bitna je to stvar, jer treba stići. Crv samoljublja leži dole, želi da se uvuče, divno da se meškolji u meni, ne želi da nestane, želi da se namnoži, svugde ostavlja svoje vrljave tragove. U sumorno jutro, zašto ne bivaju bolne njegove sitne ganglije, zašto ne skuplja svoje mesnato telo? Njegovu punoću treba ispustiti.
           Gužva je, velika je. Ne mogu stići, a to je greška. Teško je, ne mogu to stalno govoriti, maleni demoni što spavaju još nisu probuđeni. Budite se, beštije, dajte mojoj duši nekakav nemir, ka modifikabilnosti. Pređi, pređi, brzo taj put preko ulice, eto autobusa. Odlazi. 
           Otkopavam raku, zar ne želim u nju? Crve, gadni! Životinja čovečja, sa hiljadu očiju, argusovski gleda i viče: “I bilo je, i sad je, i biće”, smeši se, nekako kiselo, usiljeno, demon lični, nestani sa njim!
           Draže ti je meso nego povrće! Voliš meso, jer to je tvoja hrana, naslađuješ se. Ja sam nizak, jeste, nisam te dostojan, ja, Niski. Moji biljni darovi ti se ne dopadaju ? Znam šta želiš, ti krvi tražiš, evo ti je, izvoli, posluži se njome ili možda želiš tuđe krvi? Šta bi inače ti, sa štapom i šargarepom? Neću tvoju šargarepu, ali krvi svoje dajem, ne želeći tvoj pečat, niti ga žaleći. Masna je, gusta, crna se sliva niz zidove. Moj dah, pulsacija, taktilnost tela, utopljeni su napokon. Pištolj je u ruci.  

 


Comments

07/14/2012 01:00

Fine post dude

Reply



Leave a Reply