Pre dve godine, zaposlio sam se kao noćni čuvar na groblju. Prvih noći hvatala me je jeza. Trudio sam se da mislim o ženama kako bi strgo taj osećaj konačnosti, kraja. Nije mi uvek polazilo za rukom, ali vremenom kada su donosili sveže pokojnike ja sam osetio dodatno uzbuđenje, nekakvu mešavinu seksualnosti i straha. Svakim danom sve više i više bivao sam srećniji. Osećao se tako stvarnim, erektabilnim, mladjim.
      Poželeo sam da onanišem, krišom iza nekog spomenika. Kolega, vremešan čovek, negde oko tri bi već zaspao i njegovo hrkanje mi je tada bilo pesma anđela a ja sam obilazio i čitao. Bilo ih je puno, toliko taštine u smrti, ali najbolje održavani su oni još za života. E njih sam čekao, željno, kao nevesta svog dragog.. Nikad se ne zna kakvu će mi radost doneti, uvek se iznenadim.


 
 
      Ne znam više s koje strane čitam knjigu. Cedim iz pluća katran. Ne znam više šta su mi kosti, a šta koža.
Bilo je tumbanja s glave na kuk, s kuka na rame, s mozga na pršljenove. Onda je prestalo tumbanje.
Neke stranice knjiga kljuckale su u glavi, kao vene, neke note, činele, triangli.
Ne znam.
      Prala sam noge u bojama, jednom popila vodu iz čaše za razređivanje. Da li je to? Nije.
Uplela sam se u niti platna, uvukla u tubu s bojom, ponestalo mi vazduha. Da li je to? Nije.
Da li je opet bilo tumbaranja ili sam se okliznula? Da li je to? Nije.