Pre dve godine, zaposlio sam se kao noćni čuvar na groblju. Prvih noći hvatala me je jeza. Trudio sam se da mislim o ženama kako bi strgo taj osećaj konačnosti, kraja. Nije mi uvek polazilo za rukom, ali vremenom kada su donosili sveže pokojnike ja sam osetio dodatno uzbuđenje, nekakvu mešavinu seksualnosti i straha. Svakim danom sve više i više bivao sam srećniji. Osećao se tako stvarnim, erektabilnim, mladjim.
0 Comments
Ne znam više s koje strane čitam knjigu. Cedim iz pluća katran. Ne znam više šta su mi kosti, a šta koža.
Bilo je tumbanja s glave na kuk, s kuka na rame, s mozga na pršljenove. Onda je prestalo tumbanje. Neke stranice knjiga kljuckale su u glavi, kao vene, neke note, činele, triangli. Ne znam. Prala sam noge u bojama, jednom popila vodu iz čaše za razređivanje. Da li je to? Nije. Uplela sam se u niti platna, uvukla u tubu s bojom, ponestalo mi vazduha. Da li je to? Nije. Da li je opet bilo tumbaranja ili sam se okliznula? Da li je to? Nije. Posle dugih snova, i jutro je. Polako miče svoju dugačku zavesu zaslepljenosti. I svetlost je nekome slepilo. A nekome je za vlastiti ustanak beznađe, nedosegnutost vlastitog pogleda. E, da sam jutro, da mogu lučom svojom nositi tuđe uzdahe, da sejem sjaj i tuđim se nadahnjujem viđenjem. Zar umeo bih videti sebe? Sjaj tuđih očiju da li je mera?
Kako iscrpeti polje mogućega? Jer soba je moguća: imala bi glatku liniju površine putera, žućkastost i nekakvu sladunjavost. Pored toga njen vazduh razbija se u gomilu šara, toliko raznobojnih, koliko puta trepneš očima. Oslušnem: diše, nekako umorno pokreće dah koji pokreće čitavu njenu strukturu, što željno na sebe prima utisak jutra. Nekada davno, u jednoj maloj zemlji, u jednom malom mjestu, živjela je djevojčica po imenu Agneza. Ona se razlikovala od svih drugih djevojčica. Nikada se sa njima nije igrala, iako je to žarko željela, već je uvijek svoje slobodno vrijeme provodila ispod jedne stare breze, gdje bi u samoći pravila kolačiće od pijeska, ponekad plakala, ako bi bila tužna, i često maštala o svom Crnom vitezu, kojeg je vidjela u snu. Prema Agnezi su njeni roditelji bili jako zli. Svaki dan je mala Agneza morala da posprema kuću, mijesi hljeb, donosi sa bunara vodu, a tek pred sumrak bi joj roditelji dozvolili da izađe iz kuće. Tada bi Agneza otišla pod svoju brezu. I tako je vrijeme prolazilo, Agneza je rasla, razvijala se u divnu i prekrasnu djevojku. Još uvijek je često boravila pod svojom brezom gdje je i dalje razmišljala, maštala o Crnom vitezu i čitala knjige. Roditelji joj nisu dozvoljavali da se druži sa ostalim djevojkama iz toga kraja, pa pošto je još bila mlada, nije poznavala ljude i bila je vrlo naivna.
|
RSS Feed