Čini se da je doživljaj erotskog još uvek onemogućen ili time što se tabuizira, ili tako što se ogoljava do te mere da gubi svaki smisao. Danas, moralni daltonizam ne razlikuje pojam erotike od pojma pornografskog, jer erotika je nešto više od opisa uranjanja ljudskog mesa u drugo ljudsko meso. Erotika je ta koja budi, pokreće životnu energiju, ''probuđeno erotsko biće je kompletno biće kome je omogućeno da misli o smrti, o senci, o sreći, o starosti, o Bogu...''(Lj.Arsić). Probuditi zaspala čula, empiricističku svest, ne dozvoliti joj da lenstvuje u senci sopstvenih predrasuda, biti stvaran, ostvaren, živ- je ono čega se svaka jedinka, kao i društvo, plaši!
Ljudi današnjice ne mogu da se oslobode uticaja Frojdove psihoanalize ( iliti Frojdove devize) da se ''ceo svet vrti samo oko i zbog seksa''. Međutim, iza erotskog doživljaja krije se, posve nešto drugo: nije to samo puka požuda i ostvarenje iste već mnogo iznad želja i podrhtavanja, naime to je nekakvo podrhtavanje uma, celoga bića koje oseća sebe kao nepotpuno i traga za smislom, pokrenuto je, pita se, traga za sopstvenim identitetom, odnosima sa svetom spolja i unutar bića, arhetipskim odnosima između polova, govori o ranjivosti i krhkosti bića...
Na Balkanu erotizam još nije ostvaren, ne potpuno. Živimo u svetu gde je još uvek je vladajući princip ogledalo patrijahalnog društva i arhetip balkanske žene. Kao da smo posle perioda titoizma, kada je pojam seksualne revolucije začet na našem tlu, vraćeni nekoliko koraka unazad. Pojam seksualne revolucije, taj nakazni fetus naših neslavnih dana dobio je svoje klonove, istovetne a opet tako različite.Jer kod nas i nije bilo seksualne revolucije u pravom smislu reči. Elem, '' prvi klon'' bio bi moralni pad, gde je, da kažem, zver oslobođena, razgoropađena i moralno ojaćena. Erotiku je zamenila pornografija. Erotika je dostojna da se poredi sa umetničkim delom a pornofragija sa kičem, što ona u osnovi i jeste. Porno kao surogat erotskoga, porno kao instant, porno kao ''hot-dog'' kultura, kao sapunica, tj. španska serija i žalosno je što vrlo brzo postane navika, potreba, najpristupačnija droga - zatupljuje um..
I književnost je počela toliko da se trivijalizuje, da se prostači, kao da je došlo do zasićenja? U srpskoj književnosti retki su pisci koji se usuđuju da o ovoj temi progovore, a oni koji progovaraju ili bivaju osuđeni ili su nedorasli ovoj temi, tako, da je zaista teško naći pisca čiji se erotski motivi ne graniče sa neukusom i šundom.
Jezik, kao i sadržina prečesto prelazi granice dobrog ukusa. Mada, granica izmeću erotizma i pornografije jeste vrlo tanka, ali je zato razlika velika. Pisci su tu da utiču na čitaoca, zar ne? Da izazovu estetski doživljaj. Ukoliko pišu o erotici ili sa primesama erotičnosti treba da uzbude, ''zapale'' um, ne samo telo. A koja sredstva koriste..treba se zapitati... Uzgred, ne može svako da bude Bukovski, Miler, a njihovi klonovi, e to je tek tako neorginalno. Planeta je velika a mi smo mali, zato treba nešto novo, uvek novo. Umetnost tek treba da se rodi, da se ponovo rodi a ne da se ponavlja.. Plagiranje umetnosti je već kič, kopiranje erotičnosti je pornografija, jer ako već nije stvarna, onda je laž.
No, da se vratim na ''drugog klona''.. dakle, posle tzv. titoizma vratili smo se korak, dva, tri ili mnogo više, dalje u prošlost. Vratili se našoj Narodnoj književnosti, gde-''..a kad su se ponapili vina..''sledi akcija, seksualna frustracija oslobođena kroz nacionalni bes i nasilje. Sijaset Kraljevića Marka ''opravdano'' se vraćaju korenima. Za njih je ideal žene devojka smerna Milica sa dugim trepavicama od kojih ne vidi dalje od nosa, a sve druge ako nisu Majke nekoliko Jugovića, jesu izopštene i žigosane. I tako se igra nakaradno naradno kolo gde mesto četiri napred ide se unazad a tek dva napred. Živimo u društvu gde je mit o Adamu i Evi još uvek na snazi, bukvalno shvaćen! Žena Adamovo rebro okićena sa nešto mesa pride?! Nije li ovakvo shvatanje Sodoma i Gomora uma ?!
Na sreću, pojavila se Lilit, danas, ''nova žena'' i uloge su zamenjene, sada je žena Don Žuan i ona tu ulogu sa ponosom nosi. Hrabro stavlja svoju ženstvenost u prvi plan i javno podilazi svojim čuvstvima, uživa u sferama gde individualnost ne postoji i ne postoji tabu, već, samo trenuci radosti. Ona i dalje umnožava svoja ljubavna iskustva u veštom skrivanju iza toga, da je ona stvarno samo to želela i da je to ono što je ona htela, dok ,u principu, ona traži više! Možda više trajanja ili malo večnosti? Ali nema čoveka koji ne traga za večnošću.
Žena zavodi a muškarac dopušta da bude zaveden i beži, on je ljut, unezveren i tužan, ima u njemu nešto od iskona, nepomiren sa činjenicom da je izgubio moć da vlada. Uplašen je i zato ne može da se skrasi pored jedne žene uz ovakvu sliku stvari. On uzima ono što mu se nudi i odlazi, ali ne čini to sa strašću, čak ni zbog sirovog zadovoljstva, pre bi se reklo da odlazi jer je ojađen, nepotpun i uplašen, kao da je ugušen njegov iskonski vladajući princip muškosti jer žena ima novu ulogu, žena ima Volju.
Danas, kada kažemo balkanski mentalitet, ne ograničavamo se samo na naše balkansko podneblje već nam to daje uvid u širu sliku o ženinom mestu u svetu.( mada, na isto može se gledati kao i na mač sa dve oštrice. Postoje mali i veliki klanovi, tj. udruženja ali i još uvek, primitivne podele na: žene domaćice i žene lakog morala ...i koliko god govorili o tome, te podele ostaju kao nasleđe iskonskog).Naime, kakva su shvatanja jedne, da kažemo, ''savremene žene'' iz ugla prosečnog muškarca vaspitanog po balkansko-patrijahalnom modelu?
Savremena žena ima karakter Floberove gospođe Bovari, koju je nekada Bodler u jednom svom eseju o Floberu predstavio na sličan način:
-Neumerena sklonost ka zavođenju i gospodarenju. Ne preza ni da vulgarnim sredstvima i šarlatanstvom dosegne cilj;
- sposobnost brzog delanja, brzina u donošenju odluke;
- stapanje razuma i strasti, odnosno njen razum je rob njene uobrazilje;
-dvojni karakter: sačinjen od proračunatosti i sanjarenja.
Nije li onda muška seksualnost romantična spekulacija, traganje. Poročnost kod muškaraca može umanjiti značaj ljubavi, ali ne i želju. Žena je za njega femme fatale, delimično zbog nepodnošljivog pritiska erotike, pod kojim posrću religija i etika, priča o Koštani (moglo bi se reći preteči Karmen) najbolje to ilustruje.
Njena nepristupačnost privlači, fascinira i dovodi do potpunog rastrojsva, uništenja. Nju karakteriše spokojna ravnodušnost prema patnjama drugih, koje mami i nezainteresovano posmatra kao dokaz svoje nadmoći?! Ali i nije sve tako crno belo.
No, vratimo se erotizmu. Više puta je on shvaćen kao odnos među polovima, što opštenje meću suprotnim, što među istim, uostalom nevažno, ali ako bi se on sveo samo na to opštenje, zaličilo bi na ljušturu, školjku bez onog bitnog, bisera. Jer, za razliku od pornografskog ne tiče se samo spolovila, mesa. . Erotizam je svojevrsna glad, ali ne samo glad tela već i glad uma. Odličan dokaz je fraza: '' Toliko te želim/volim da bih te pojeo*la ''. Dakle, nije dovoljno samo stapanje, ne upotpunjuje, potreban je i metafizički ujed, do krvi, do srži bića, ujed da ga ogoli demistifikuje. To pornografija nije u mogućnosti da ostvari. Njen domen je samo u okviru telesnog ali na nimalo suptilan način. Sve se svodi na ispunjenju seksualne potrebe kao i svake druge fiziološke potrebe, nema čak ni želje, automatski deluje na telo (ukoliko ima tu snagu da deluje), telo je samo mehanički stroj. Nije ni zavodljiva, ni strastvena. Plitka, rekla bih Ad hoc seksualnost. Zaslužuje li to čovek? Jesmo li ovde stigli kako bismo vratili životinjizmu? Gole duplerice iz časopisima podsećaju na meso iz klanica, nemaju nikakvu moć (kakvu npr. ima Gojina '' Gola Maja''- svako dalje porećenje bilo bi posve apsurdno), dakle, nemaju moć osim da otupljuju čoveka kao biće, jer prikazana su im samo tela, a umovi, zanemareni. Kao da one ne mogu da misle, kao da samo tela imaju zavodničku moć?! Nekada se zavodljivost učila a sada se samo meso nadograćuje. Krupni koraci civilizacije to nameću. Nekada, npr. gejše morale da uče veštinu zavođenja, sve te nijanse, a danas je dovoljno da se nadogradi nešto kose, dojki i usana, i tu smo! Kod suprotnog pola je isto, želja da se ostvare u materijalnom a ne u duhovnom je tako učestala da se polako al' sigurno pretvaramo u kiborge lišene osećaja ljubavi, strasti. Još para, još silikona, još para za bolje, super-trajne silikone. Požuda ostaje u domenu zgrtanja što više papirnatog (ne)zadovoljstva. Svi bi hteli nektar bogova a zadovoljavaju se mlakom vodom. Nije li to tužno?
I posve prirodno je da se nameću jedna od dveju već gore navedenih, ekstremnih mogućnosti: ili da na seksualnost (usled banalne reprodukcije odglumljenih orgazama i golišavih mladih tela u gro-planu, gde nema ni trunke enigmatičnosti) gleda sa gađenjem i moralizovanjem kako je ono nešto prljavo(a zaista nije), ili da se prepuste i da ih jedino govor razlikuje od animalnog. Pornografija čini da seksualnost gubi svoju nevinost i prirodnost , što on(seksualni čin) u biti i jeste. Ona mu oduzima lepotu i smisaa, otuđuje ljude, svodi sam čin na dobro ili loše ''odrađen posao''.
Postoji još jedan problem, problem poistovećenja leksema erotika'-pornografija, što se na ova različita, rekla bih čak i antonimna pojma gleda kao na sinonime, verovatno iz pukog neznanja. Pornografija je, dakle, lišena emocija, njome haraju samo niži nadražaji u rangu sa osetima toplo, hladno. Seksualno uzbuđenje je ovde izazvano veštačkim efektima, posmatranjem ''radnje''i prostim transferom do pražnjenja kao i kod primarnih sekundarnih potreba. I posve prirodno da dovodi do otuđenja a kasnije i do prezasićenosti. Odstranjena joj je imaginacija jer je sve ''servirano'' i masturbacija kao i sam polni čin je ogoljen za prirodno uzbuđenje izazvano sanjarenjem ili bliskošću partnera.
Dodala bih još i to, da je pornografija svojevrsno nasilje nad bićem, ne vodi nikavom napredku.
I zato, ljudi nisu u mogućnosti da se ostvare potuno kao bića bez imanentnog izvora erotizma.
U uvodnom delu teksta, pomenula sam da erptizam ima i tu moć da plaši. Zašto plaši? U erotzizmu je seme našeg postojanja, duboko je vezan za život, ali kako za život, tako i za samu smrt.''Erotski trenutak je čak vrhunac života u kome se najveća snaga i najveća žestina ispoljavaju u trenutku kada se dva bića privlače, spajaju i nastavljaju . U pitanju je život, u pitanju je njegova reprodukcija, ali se život u reprodukciji presipa: presipajući se , on dostiže krajnju mahnitost. Ta isprepletana tela koja se, prelivajući se do besvesti, odaju krajnjem sladostrašću, idu u susret smrti, koja će ih kasnije predati tišini raspadanja ''', Žorž Bataj ''Erotizam'', BIGZ, 1980.,str.313.
Erotizam je životna energija, on je duboko ljudski i sveprisutan i zato je i mističan. Neki mislioci, kao što su Mišel Fuko, Žorž Bataj, erotski doživljaj povezivali sa sakralnim iskustvom. U mitologiji, pak, Eros je pandan Tanatosu (smrti), zato što je Eros oduvek oličavao put snage života, zdravlja, izvor a ne odumiranje i slabost.
Deluje zastrašujuće ta frigidna zver otuđenja, ali tek smo zakoračili u 21. vek, tek će se štošta promeniti. Erotizam tek čeka revolucija!
Objavljeno u književnom časopisu Think Tank
RSS Feed