Pre dve godine, zaposlio sam se kao noćni čuvar na groblju. Prvih noći hvatala me je jeza. Trudio sam se da mislim o ženama kako bi strgo taj osećaj konačnosti, kraja. Nije mi uvek polazilo za rukom, ali vremenom kada su donosili sveže pokojnike ja sam osetio dodatno uzbuđenje, nekakvu mešavinu seksualnosti i straha. Svakim danom sve više i više bivao sam srećniji. Osećao se tako stvarnim, erektabilnim, mladjim.
Poželeo sam da onanišem, krišom iza nekog spomenika. Kolega, vremešan čovek, negde oko tri bi već zaspao i njegovo hrkanje mi je tada bilo pesma anđela a ja sam obilazio i čitao. Bilo ih je puno, toliko taštine u smrti, ali najbolje održavani su oni još za života. E njih sam čekao, željno, kao nevesta svog dragog.. Nikad se ne zna kakvu će mi radost doneti, uvek se iznenadim.
Eto, pre nekoliko dana sretoh gospođu Dudu, namirisanu i našminkanu toliko da joj se od gustine odstajalog pudera ocrtavala svaka brazda na licu, u nekim tigrastim helankama i sa Fufi u ruci. Nogama još iz trijes‘ sedme sitno gazila, a eto je već danas spava u mekanoj postelji, pokrivena zemljom. Nije li divno što me sad neće prekinuti u priči?
Raskopčao sam pantalone kad utom osetih čvrst stisak zuba na desnom listu. Nisam smeo da mrdnem a topli mlaz je već proizašao iz mene. Moja labava uverenja da Bog I sve ostalo ne postoje je u strahu proizvelo mumlanje ’‘Oče naš..‘‘da sam se i sam iznenadio spontanošću vere. To me je ohrabrilo da sam sam odlučio da se okrenem, ali u toj nameri me je prenerazilo avetinjsko zlokobno režanje i sve jači stisak. Nisam znao šta da radim. Mahinalno sam prestao da dišem. Na trenutke me je oblio hladan znoj a srce mahnito kucalo…ali se zdrav razum nekako usaglasio sa telom I rešio naglo da se okrenem. Ali, ipak ne..noge su već krenule tako da to što me je šćepalo oslobodilo je stisak I ja sam se dao u trk. I čini se da sam uspeo da istrčim dva-tri metara a pantalone se uplele o kolena I svom snagom tresnuo sam u tek iskopanu raku. Ležao sam nekoliko minuta I udisao plesan zemlje. Od hladnog tla I straha nisam osetio nikakvu bol, samo sam želeo da svane, da što pre svane…ali kako nije bilo vreme svanuću, presavio sam kolena I klečao licem prema zemlji. Pokušavao sam da se koncentrišem na jedinu molitvu koju sam znao:‘‘Oče naš koji si na nebesima da se sveti..ne valja. Ponovo. Oče da se svetli tvoje ime I hleb..ne, ne, ne ide tako. Pa ne mogu da verujem da sam zaboravio reči. Ustvari, ja znam reči ali ne mogu da se setim redosleda..Ono režanje se pretvorilo u arlaukanje tako strašno I tako žalosno da sam zaplakao. Plakao sam zbog nemoći, plakao jer sam zaboravio molitvu u času kada mi je najpotrebnija, plakao jer me je ostavila žena, I to zbog automehaničara Žike! Plakao jer još uvek živim kod matorih. Plakao jer mi je presis‘o motor na Yugu. Plakao… I tako, plakavši, zaboravio na strah, obrisao suze prljavim rukama, izduvao nos o rukav, ustao dok me je svaka kost bolela, navukao pantalone, uspravio se. Rana na nozi je počela da bridi, pružio sam ruke ka ivici rake ali nisam mogao da je dosegnem. Nisam smeo da se odbacim skokom jer bi to stvorilo buku I Ono bi krenulo da me lovi. Nije bilo druge do da čekam petlove.
Čučnuo sam I rukama obgrlio kolena. Strah me je opet nadvladao ali sam ga odagnao sećanjima..Setio sam se ’89.
…
jun, kraj školske godine, nosio sam svesku iz fizike i hemije u levoj ruci, desnom pušio cigaretu. Bacio opušak i pogledao u prašnjavu travu, i počeo da kidam listove, radostan. Prišao mi je jedan drugar i nešto urlao na mene. Zaboo mi pesnicu u lice, pa zatim još jednu, i…okupili se tu jos neki. Svi su nešto pričali, drali se a meni je lice bridelo, curila krv iz nosa, slivala u prašnjavu travu i kapala gusto u finim razmacima po formulama, hemijskim jedinjenjima, jednačinama, definicijama. M=kapljica krvi pa na kvadrat...
Naišla je Marija i stala ispred mene. Niz leđa joj se prolila gusta smeđa kosa, mirisala na šampon od jagoda. Najednom, postalo je tako tiho da se čulo kako je skupina disala ubrzano i kao jedan veliki organizam nestala…
Krenuo sam ka školi. Umio se nekoliko puta, žicao cigaru od Cojka . on je bio dežuran. Gledao u veliki sat na kraju hodnika. Vreme je vešto klizilo, kazaljke nešto brže čini se.. a ja sam sedeo tako zabačene glave kako bi krv stala dok mi je druga ruka visila držeći cigaru.
Direktor me je samo pogledao, ništa nije rekao. Razredni je kasnio kao I obično.. ne pogledavši me, ušao u kancelariju, ja za njim.
Niko mi ništa nije rekao. Kada su svi završili sa stanjem i odlukama ko će dalje a ko ponavljati ostalo je da se izjasnim i ja.
Drugare sam predstavio najbolje što sam umeo.. samo je Cojka ponavljao.
Nisam mogao da odem kući. Otišao sam sa Marijom kod njenog dečka.
Marija je kuvala kafu a on se tuširao. Ja sam ugledao tablete na stolu, onako, bez razmišljanja, posegao za njima i sve popio.
Ne sećam se više…samo rezovi. Čula se sirena. Zaspao.
Siva prostorija sa tušem i jednom prljavom kadom. Nadvili me nad njom da povraćam. Nisam mogao. Terali me da popijem bokal vode. Gadilo mi se. Pišalo mi se.
Bio sam u krevetu, vezan, pušila mi se cigareta.
Nisam mogao da ustanem, pomogao mi je stric i brada mu je drhtala, dlanovi vlažili dok me je držao za rame.
Povraćalo mi se od tih ruku. Dao mi je cigaretu, Classic, beli. Nisam mogao da povučem dim jer sam ispromašivao usta. I plakao sam. Da, plakao kao nikad u životu.
Želeo sam samo da zapalim cigaretu i to je sve. Ne bi mi bilo važno da posle umrem. Ali cigareta nisam imao jer otad i ne pušim…I opet sam zaplakao.
Prvi petlovi. Ah! I onda sam stao da se derem iz sveg glasaaaaaaa!!
Napokon. Dozvao sam nekako kolegu.
’‘šta radiš tu, bre ?!‘‘
’‘pomagaj, Mile, ako boga znaš!‘‘
Baterija uperena u mene bila je ko samo Sunce da me je obasjalo. Prihvatio sam ruku i nekako iskobeljao.
’‘pa šta ti se desilo?‘‘
’‘joj, ne pitaj. Daj mi cigaru, molim te‘‘
Zastao sam, pripalio mi je..Ruke su me bolele i grčile al‘ sam uspeo da povučem koji dim.
Prizor koji se ukazao me je naterao da bacim cigaretu. Verna Fufi tiho je zarežala sa Dudine humke. Iza mene, rađalo se Sunce.
Raskopčao sam pantalone kad utom osetih čvrst stisak zuba na desnom listu. Nisam smeo da mrdnem a topli mlaz je već proizašao iz mene. Moja labava uverenja da Bog I sve ostalo ne postoje je u strahu proizvelo mumlanje ’‘Oče naš..‘‘da sam se i sam iznenadio spontanošću vere. To me je ohrabrilo da sam sam odlučio da se okrenem, ali u toj nameri me je prenerazilo avetinjsko zlokobno režanje i sve jači stisak. Nisam znao šta da radim. Mahinalno sam prestao da dišem. Na trenutke me je oblio hladan znoj a srce mahnito kucalo…ali se zdrav razum nekako usaglasio sa telom I rešio naglo da se okrenem. Ali, ipak ne..noge su već krenule tako da to što me je šćepalo oslobodilo je stisak I ja sam se dao u trk. I čini se da sam uspeo da istrčim dva-tri metara a pantalone se uplele o kolena I svom snagom tresnuo sam u tek iskopanu raku. Ležao sam nekoliko minuta I udisao plesan zemlje. Od hladnog tla I straha nisam osetio nikakvu bol, samo sam želeo da svane, da što pre svane…ali kako nije bilo vreme svanuću, presavio sam kolena I klečao licem prema zemlji. Pokušavao sam da se koncentrišem na jedinu molitvu koju sam znao:‘‘Oče naš koji si na nebesima da se sveti..ne valja. Ponovo. Oče da se svetli tvoje ime I hleb..ne, ne, ne ide tako. Pa ne mogu da verujem da sam zaboravio reči. Ustvari, ja znam reči ali ne mogu da se setim redosleda..Ono režanje se pretvorilo u arlaukanje tako strašno I tako žalosno da sam zaplakao. Plakao sam zbog nemoći, plakao jer sam zaboravio molitvu u času kada mi je najpotrebnija, plakao jer me je ostavila žena, I to zbog automehaničara Žike! Plakao jer još uvek živim kod matorih. Plakao jer mi je presis‘o motor na Yugu. Plakao… I tako, plakavši, zaboravio na strah, obrisao suze prljavim rukama, izduvao nos o rukav, ustao dok me je svaka kost bolela, navukao pantalone, uspravio se. Rana na nozi je počela da bridi, pružio sam ruke ka ivici rake ali nisam mogao da je dosegnem. Nisam smeo da se odbacim skokom jer bi to stvorilo buku I Ono bi krenulo da me lovi. Nije bilo druge do da čekam petlove.
Čučnuo sam I rukama obgrlio kolena. Strah me je opet nadvladao ali sam ga odagnao sećanjima..Setio sam se ’89.
…
jun, kraj školske godine, nosio sam svesku iz fizike i hemije u levoj ruci, desnom pušio cigaretu. Bacio opušak i pogledao u prašnjavu travu, i počeo da kidam listove, radostan. Prišao mi je jedan drugar i nešto urlao na mene. Zaboo mi pesnicu u lice, pa zatim još jednu, i…okupili se tu jos neki. Svi su nešto pričali, drali se a meni je lice bridelo, curila krv iz nosa, slivala u prašnjavu travu i kapala gusto u finim razmacima po formulama, hemijskim jedinjenjima, jednačinama, definicijama. M=kapljica krvi pa na kvadrat...
Naišla je Marija i stala ispred mene. Niz leđa joj se prolila gusta smeđa kosa, mirisala na šampon od jagoda. Najednom, postalo je tako tiho da se čulo kako je skupina disala ubrzano i kao jedan veliki organizam nestala…
Krenuo sam ka školi. Umio se nekoliko puta, žicao cigaru od Cojka . on je bio dežuran. Gledao u veliki sat na kraju hodnika. Vreme je vešto klizilo, kazaljke nešto brže čini se.. a ja sam sedeo tako zabačene glave kako bi krv stala dok mi je druga ruka visila držeći cigaru.
Direktor me je samo pogledao, ništa nije rekao. Razredni je kasnio kao I obično.. ne pogledavši me, ušao u kancelariju, ja za njim.
Niko mi ništa nije rekao. Kada su svi završili sa stanjem i odlukama ko će dalje a ko ponavljati ostalo je da se izjasnim i ja.
Drugare sam predstavio najbolje što sam umeo.. samo je Cojka ponavljao.
Nisam mogao da odem kući. Otišao sam sa Marijom kod njenog dečka.
Marija je kuvala kafu a on se tuširao. Ja sam ugledao tablete na stolu, onako, bez razmišljanja, posegao za njima i sve popio.
Ne sećam se više…samo rezovi. Čula se sirena. Zaspao.
Siva prostorija sa tušem i jednom prljavom kadom. Nadvili me nad njom da povraćam. Nisam mogao. Terali me da popijem bokal vode. Gadilo mi se. Pišalo mi se.
Bio sam u krevetu, vezan, pušila mi se cigareta.
Nisam mogao da ustanem, pomogao mi je stric i brada mu je drhtala, dlanovi vlažili dok me je držao za rame.
Povraćalo mi se od tih ruku. Dao mi je cigaretu, Classic, beli. Nisam mogao da povučem dim jer sam ispromašivao usta. I plakao sam. Da, plakao kao nikad u životu.
Želeo sam samo da zapalim cigaretu i to je sve. Ne bi mi bilo važno da posle umrem. Ali cigareta nisam imao jer otad i ne pušim…I opet sam zaplakao.
Prvi petlovi. Ah! I onda sam stao da se derem iz sveg glasaaaaaaa!!
Napokon. Dozvao sam nekako kolegu.
’‘šta radiš tu, bre ?!‘‘
’‘pomagaj, Mile, ako boga znaš!‘‘
Baterija uperena u mene bila je ko samo Sunce da me je obasjalo. Prihvatio sam ruku i nekako iskobeljao.
’‘pa šta ti se desilo?‘‘
’‘joj, ne pitaj. Daj mi cigaru, molim te‘‘
Zastao sam, pripalio mi je..Ruke su me bolele i grčile al‘ sam uspeo da povučem koji dim.
Prizor koji se ukazao me je naterao da bacim cigaretu. Verna Fufi tiho je zarežala sa Dudine humke. Iza mene, rađalo se Sunce.
RSS Feed